Srpski književni glasnik

рути "

СРЕСКЕ БАРОДНЕ. БЕЈЕСМЕ;

—— БИБЛИОГРАФСКИ ПРЕРТЛЕД ЗБИРКИ. ——

Дуго времена био је Вук Караџић једини, који је си: стематски, предано и с много вјештине објављивао српске народне пјесме и доприносио највише да се створи и ојача култ њихов. И прије њега било је људи који су биљежили народне пјесме, чак их је било и који су их скупљали, али сав тај рад лежао је у рукопису неиздан и неупотребљен, и широка јавност није имала ништа од тога. Па дуго и иза њега нико се не прихвата тога посла; тек више него иза десет година јавља се Симо Милутиновић, који, пошто је дао једну збирку у два издања, напушта тај посао за увијек. Иза њих пролазе године и никог нема, за кога би изгледало да ће наставити овај корисни и потребни рад: једва по који децениј донесе једну или двије збирке. Тек након 1862 године, у доба нашег националног и књижевног романтизма, јача интерес за све што је народно, ствара се читав култ народној поезији и све полази, да живо ради сабирајући „народно благо“. Од 1867 до 1878 изишло је највише збирка српских народних пјесама: 19 на број. Касније, у осамдесетим годинама, кад су Хрвати показали извјесну ревност у том послу, и кад њихова Матица узима себи у дужност публиковање хрватских народних пјесама, настаје жив рад међу нашима, да их ми претекнемо, да им осујетимо намјере, да „спасемо“ наше народно благо од туђих рука. Кад се тај антагонизам послије средине деведесетих година стишао и изгубио са свим оне опа-

38