Srpski književni glasnik

594 Српски Књижевни Гласник.

сне размјере, настаје и у том раду извјесна стагнација и хладна стишаност.

Иза Вука није било никога доцније који би тај рад наставио са онолико разумијевања, укуса и пожртвованости, нити је био ико ко је тај посао узео као животан позив. Радника је било много и били су веома разноврсни: професори, попови, учитељи, ђаци, ратари и војници, али све људи који су већим дејелом радили брзо, на јагму, на прескок, често без много смисла и плана. У свему је недостојало система и увјежбаности, која се стиче само дугим радом. Отуд је у једно доба настало вајкање, да је Вук „побрао најљепше цвијеће“ и да с тога за оне иза њега не остаје ништа од нарочите вриједности. Али, као што се може да увјери свак читајући по неке од доцније забиљежених пјесама, није недостајало материјала, нити је он био оскудан, него је недостојао Вуков разбор и његово око. Него ипак и ово што имамо, рађено с пуно воље, није нам никако на одмет, и може у многом погледу да нам врло добро послужи.

Овај преглед ми ћемо да израдимо по хронолошком излажењу збирки, не по њиховој садржини, и то стога што тиме овај преглед добија донекле лик мале исто“ рије скупљања народних пјесама. Али ради употребе означићемо увијек садржај збирки: да ли су им пјесме епске или лирске. У

Док је Мушицки сам, из властите иницијативе, под утјецајем Хердеровим, нагонио своје ученике, међу којима је био и Вук, да му биљеже народне пјесме, дотле је онај бивши чобанин, сељаче тршићско, држао да се он „чрез то подсмева нама, као момчадма, која су по шуми код свиња, код коза и код оваца одрастла“ и све док није читао Качићев Разговор Угодни није могао да вјерује да је његов учитељ озбиљно мислио. Кад је 1814 издао своју прву збирку, „Мала простонароднђа славеносербска песмарица“, и онда још није без извјесног устру.· чавања, и као извину вели: „Овакови песама ја би могао