Srpski književni glasnik

600 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

један назвати њиовим скупитељем“. Али ми данас добро знамо, да је Његош био покретни елеменат за тај ради најактивнији радник у том послу. (В. М. Г. Медаковић, „П. П Његош“, стр. Ми 129). Пјесме о Карађорђеву устанку: већином од Филипа Вишњића, узете су из Вукове збирке. На крају књиге су додата „примјечанија“ о јунацима и појединим мјестима, што се спомињу у тим пјесмама. Друго издање ове књиге изишло је послије педесет година, 1895, на Цетињу. Том приликом је Павле Ровински нарочито препоручивао наставак тога рада ради оног силног богатства материјала, који је толико потребан за многе студије о црногорским јунацима и догађајима. А он сам је саставио именик лица по плененима, из ових пјесама, и то Црногораца и Турака. („Луча“, 1895). Специјално ради студија о Његошу Г. Павле Поповић је изнио један предлог, који је шири, али иде на исто: да се систематски покупи и изда сав материјал, пјесме и приче, који се односи на црногорске борбе и на јунаке из ХУШ вијека и на оне догађаје, које Његуш обрађује. („Српски Књижевни Гласник“, ТУ, стр. 398—398, стр. 478). Треће издање изишло је у Новом Саду 1906 код Браће М. Поповића.

У книзи Тодора Влајића „Србски венацђ, одђ народни србски исторически и наравоучителнн прича, песама, басна, пословица и загонетки исплетенљ“ (у Биограду, 1850) има неколико умјетно дотјериваних народних прича и само четири народне пјесме: Полазак Краљевића Марка к цркви Грачаници, Полазак младог Облачића на бојно Косово, Женидба Тодора од Сталаћа и Бој Срба са Турцима на Новом Пазару и Делиграду. Има уз то неколико народних басама, пословица, загонетака, неколико Влајићевих пјесама и „мудрих наравоучителних изреченија“.

1858 године издали су у Осијеку Иван Фрањо Јукић и Љубомир Херцеговац (Фра Грго Мартић) „Магодпе рјезте ђозапзке 1 ћегсесомаске“. У овој књизи су само јуначке пјесме, међу којима има и доста муслиманских.