Srpski književni glasnik

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. 601

Скупљање није много срећно, биљежење још мање. И они су писали ондашњим начином неких хрватских књижевника: сетпи, кег5гепје, бгаа, ф!етса, (етрћ, уепо, и тако даље. Занимљиво је оно што Мартић, доцнији пјесник „Осветника“, вели у предговору о језику тих пјесама: „Јежк је рак једап, Ко1 зе сомоп и Зен, Возш 1 Негсеооуни, октот јеа!и себ газу ки пас, да тећко зефапзко је и Нетсесоупи 1 Кгајии запшт ојазшкот : Ш је хаппепјије 5е, Као пи оупп пјеста: Пјеро: Про !Ш |еро, Ђ:је!о: Бо ш бјејо, тијеко па., Која пехпајпа гака петоге ргамш розеђпог папесја, Као т1 оп1 тек; пергаму ћт 5оКкојћ зеја # роједиић озођаћ 1тоуоп ц чапоушит песта, као п. рг. зме о-5ујећо, тетте-тегуе, Неузе-Перзе“. (Стр. Хр). У овој збирци има она нарочито популарна пјесма у нас: „У Богдана девет винограда“ и једна нова пјесма Југовића мајке. Друго издање ове збирке изишло је у Мостару 1892, латиницом, у двије књиге.

До збирке Стефана Поповића: „Црногорске гусле, или народне песме, приче, подскочице и напи!ллице“, (Београд 1858) нисам могао доћи, ни о њој добити ма какву вијест. Спомињем је по Новаковићевој Библиографији, (број 2173, страна 399). Непозната ми је из ближе и збирка „Банатских Пјесама“, што је 1363, у Новом Саду издао неки П. Т.

1867 почиње са издавањем народних пјесама Богољуб Петрановић. Те године издао је у Сарајеву једну збирку женских пјесама, а у Биограду му је издало Српско Учено Друштво велику збирку јуначких пјесама. Предговор тој занимљивој и врло богатој збирци написао је Г. Стојан Новаковић и истакао јој, као доцније и Г. Јагић, несумњиву важност. Три године касније, 1870, издао је Петрановић у Биограду сам и трећу књигу своје збирке, и изгледа, да је унио у њу оно што је из прве било изостављено са више разлога. Збирка та пуна пјесама половне вриједности нема оног јаког критичког мјерила, којим се одликовала прва и друга књига. Петрановић је био један од одушевљених скупљача наших, сав у оном