Srpski književni glasnik

При 5 „али њи

602 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

романтичком обожавању њиховом : „Ја волим да сам тамо ово нашао, него груду од сухога злата, злата би нестало, а овог драгоцјеног блага никад нестати не ће“. У трећој књизи, у предговору, износи он и извину за неке недостатке прве збирке. „Што у првој збирци нисам казао јавно, од кога сам што узо томе је узрок намјеран и посве умјестан. Тад у Босни царово је чувени Османпаша, који није подгајао народну књижевност, који је на ме особиту пажњу био свратио: шта радим, од кога што преписујем, ко к мени долази, куд и код кога идем; мене је његова полиција више пута ноћу походила и враћала се вазда без успјеха, као што није долазила без цијели... Да сам ја у први мах очитово моје пјеваче, на једном би се моје предузеће свршило, што не неби мого више од никог ништа преписати, а моји пјевачи заођели би се, по невољи, политичном образином, па би скапали. у прогонству“. И колико је требало пожртвованости за овакав рад у таквим приликама! Интересантна је, добро уочена и добро истакнута једна психолошка и по нешто етничка особина херцеговачких пјевача: „Уман човјек вели он —, кад путује кроз Босну што гођ ближе навија се к Херцеговини, пјесма је језгровитија, чистија, јаснија, узвишенија и китнија, а што се од те пограничне покрајине више одмиче, пјесма је слабија, тавнија и неразборитија. А тако је и са обичајима и другим умотворинама народним“. Од свих пјевача истиче Илију Дивјановића испод Јаорине планине, са изврсним памћењем и даром да и сам ствара: „нека му ко само ма какав догађај исприча, он је одма готов прелити га у народну пјесму, онако живо и китно као што други не може“.

„Српско-Народне Песме и Народне Приповетке“ издао је у Биограду 1869 Милан Ђ. Станић. У књизи су три слабе путописне слике Чачка (са описом Драгачева), Пожеге и Ужица. Приповиједака нема, осим једне о Турчину у свињцу, која је унесена у опис Ужица, и истините, ваљда, приче о хајдуцима са једном пјесмом и сувише далеком од тога да буде добра и чисто на-