Srpski književni glasnik

Влашки Цигани у СРБИЈИ. 609

Београдском: у Сенаји, Врчину (Срез Грчански), Рипњу, Зуцима (Срез Врачарски), В. Иванчи, Бабама, Рогачи (Срез Космајски), Барајеву, Мељаку, Сремчици, Степојевцу (Срез Посавски), Црљени (Срез Колубарски); у Округу Ваљевском: у Обреновцу, Пироману (Срез Посавски), Горњем Јабучју, Бањанима (Срез Тамнавски); у Округу Подринском : у Дреновцу, Совљаку, Табановићу, Дуваништу (Срез Мачвански); у Округу Крушевачком: у Витановцу (Срез Расински); у Округу Нишком: у Рујишту (Срез Бањски), Чести (Срез Моравски). Има их јоши у многим другим местима у Србији. Многи Лингурари у Србији већ су давно, услед несташице у дрвеној грађи, напустили свој занат, те им је остало само име. Лингурари у Србији не знају цигански језик. Многи су га већ давно заборавили, по свој прилици још док су били у Румунији, јер причају да га никад нису ни говорили. Међу собом сви говоре само влашки. Јасно је да су ови Цигани исто што и румунски Лингурари.

Мечкари. То су румунски Урсари. У Србији их нема много. Живе врло растурени по земљи, највећим делом још ненастањеним животом. Воде мечке и мајмуне, па са њима, за врло малу награду, изводе пред публиком разне продукције. Они са својим мечкама и мајмунима путују и ван Србије, и то далеко, чак до Лондона, Петрограда, Цариграда и Рима. Неки су одлазили чак и у Америку.

Сами пак Влашки Цигани праве међу собом већих и детаљнијих разлика, управо онаквих какве су биле и на земљишту Румуније. Сем општих имена, која сами себи дају: ПЦигање (Цигани), Ром ни (Румуни), Цигање Ром'њици (Румунски Цигани) и сем поменутих Лингурара и Урсара, они се деле још на:

1 Риста Т. Николић, Пољаница и Клисура („Насеља Српских Земаља“, књ. Ш, страна 118, 114, 125, 148); Мил, Т. Ракић, Качер („Насеља Срп. Земаља“, књ. Ш, стр. 1818; Љуб. Павловић, Колубара и Подгорина („Насеља Срп. Земаља“, књ. 17, стр. 497).