Srpski književni glasnik

у А др о да ду

612 Српски Књижевни Гласник.

на много места у Источној Србији. Најобичније су ковачи, а жене им торбаре по селима. Народ их где што зове Бургиари и Гребенари, али они сем бургија и гребена израђују још и маказе (за шишање стоке), кантаре, вериге, саџаке, клинце, багламе, турпије, секире и мотике. У Лукову (Срез Бољевачки, Округ Тимочки), где их има око 10 кућа, граде још и решета од коже и купују вуну, жито, коже, свиње и продају у Параћину. Још су уз то многи од њих и свирачи. Земљу никако не раде. У Великом Црнићу (Срез Пожаревачки, Округ Пожаревачки), где их има око 30 кућа, баве се поглавито трговином, свирањем, земљорадњом, један је чак и обућар, али нема ниједног ковача. Док су били скитачи бавили су се џамбаслуком. У Седлару (Срез Ресавски, Округ Моравски) има их око 35 кућа. Баве се сви трговином са стоком, вуном, кожама и житом. Луковски Заврачи били су до пре 30—40 година чергари. Лутали су кочијама по Пожаревачком, Смедеревском и Моравском Округу. Најпре су се настанили у Мутници (Срез Параћински, Округ Моравски), а одатле су дошлиу Лу. ково. Сви произилазе од једне фамилије, која се звала Баба-Радићи. Славе Светог Николу, а Ђурђев дан им је заветина. Црнићски Заврачи настанили су се пре 40—50 година, пре тога су били скитачи. Славе Велику Го: спођу, Светог Николу и Свету Петку. Цигана Заврача има у многим местима у Окрузима: Крајинском, Пожаревачком, Тимочком и Моравском, а у мањој мери и много даље од тих округа.

Помињем још Влашке ИЦигане коваче. М они себе називају Влашким Циганима (Цигањи Ром њици), али кад хоће нарочито да се разликују називају се Коваши (ковачи, једнина Коваш од румунске речи соуасш = ковач) или Цигањи ђе фијер (од речи до речи: Цигани од гвожђа == Цигани који обрађују гвожђе) Они живе по једна или по неколико фамилија стално по влашким селима Источне Србије, најобичније у својим сталним кућама, и раде ковачки занат. Но сви ови Цигани ковачи нису по старини Влашки

о +.

>

+ |

= = Р ; Зи 3 : ;

ји