Srpski književni glasnik

о 1.

616 Српски Књижевни Гласник.

Странче, нећу много да ти говорим, застани и прочитај. Овде леже ружни остатци лепе жене,

Родитељи су јој дали име Клаудија.

Свога је мужа од срца волела.

Родила је два сина од којих је једног

Оставила на земљи, а другог је сахранила.

Лепо је говорила, отмено се кретала.

Чувала је кућу, прела вуну. Толико. Иди.

Овом је натпису потребан известан коментар. „Странче, нећу много да ти говорим, застани и прочитај“ стална је формула на гробним споменицима. Стари су били сахрањивани често изван града, поред пута дакле се може очекивати да ће поред гроба бити пролазника; а нарочито мора путник бити позван и умољен да прочита натпис зато што су стари иначе то нерадо чинили: веровало се наиме да онај који чита гробне споменике, губи памћење. — Затим се каже женино име („Родитељи су јој дали име Клаудија“), па се онда набрајају њене врлине: она се хвали што је најпре „свим срцем“ волела свога мужа, затим што је лепо говорила, па онда што се отмено кретала, и најзад што је чувала кућу и прела вуну. Све ове врлине, нарочито прва и четврта, љубав и оданост према мужу и кући, опште су и заједничке коректним женама свију времена — и ја овде не мислим да их истакнем као римски специјалитет. Али при свем том, неколики сјајни примери женине љубави и пожртвовања заслужују да буду нарочито споменути. У време другог триумвирата, када су удружени Октавијан, Антоније и Лепид ставили изван закона и осудили на смрт велики број најодличнијих Римљана, у тим ужасним данима -— тако нам је забележио један историчар — показивале су се жене увек одане својим мужевима, док су их синови и сви остали, по правилу, из страха остављали. Исто је овако било и у најгорим данима јулијевске династије, за време Тиберија, Калигуле и Нерона, када су жене, како нам каже Тацит, осуђиване и за саме сузе што би их проливале. на гробовима мужева, оцева и браће — и тада су Римљанке