Srpski književni glasnik

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

ПАО УСНИ ЈЕ ТСКМ.

]

— Оташу, Радоња, Милице, устајте!... повика седамдесетогодишњи Црногорац, Машут Цуца, будећи своју успавану чељад у једној убогој которској крчми, у чијој сниској спаваоници више од десет кревета, склептаних којекако а од којекаквих штица, начетало се све један до другога по два конагџије у свакоме.

Хркање читаве двије поспале десечарије приморских и црногорских сељака, задах од испаравања мокре обуће и одијела, која се око једне старе и нахерене фурунетине још од синоћ суше, хапа од дувана и дисања толиких полијегалих тјелеса, лотиња од влажних зидова и непопођеног пода и просутог пића по њему; и тешка воња из полузатвореног подрума у коме се чујаху путнички коњи ђе гризу 306 и сијено, — испуњаваше сиротињу ове бедне преноћионице.

Откако зна за се, Машута није никад сунце у постељи затекло, нити пак он његову свјетлу дгрију сањив дочекао. Ха зора бијела, он на ноге, па за посао. И ако . 41