Srpski književni glasnik

РЕН", А

|

642 Српски Књижевни Гласник.

——

је тмурно вријеме потоње јесени, кад се по облачном небу и мећавом задимљеном ваздуху, без сата, кога Машут никад у својим рукама ни видио није, не зна која су доба, ипак је старац, по навици, пробуђен у часу као и свако јутро, и знао и нагонски осјетио да је то час диобе зоре од праскозорја.

Протрљавши очи и прекрстивши се, Машут дохита торбу припртњачу што му је ноћес под главом умјесто сваког јастука служила, и из ње од полуокамењене фрументиновице одломи један залогајац, те предувани наште срца, умјесто причешћа, па затим начокрња крџом своју нераздвојну лулу гњиловачу, и закурњави димовима и варницама као да неко под њим какав прикривен и још несагњио свосве буњак кришом и тренимице упали.

И тако једнако, пушећи и отпухујући, стрљао је глибаве и већ осушене чарапе и обојке, обуо их, обуо и неке трањетке од полуиспријечаних опанчина, обукао половну гуњину, опасао пусат и задио оружје, и, с времена на вријеме, не престајао звати и подвикивати дружину: ;

— Дижите се, неваљала војско, да грабимо за раније, нећемо ли скапулат !...

И тек кад и последњи кукац на докољеницама закопча, иза његових леђа се, а из истог одра из ког се и он дигао, промешкољи нешто под грубим бијељем и пребаченом струком по бијељу; мало па не би, док се испод тог и таког покривача помоли чупава и гарава глава приспјеле и набрекле горштакиње, Машутове кћери. Она се прокрће, зијевну, погледа уоколо: да нема и још људи од јабане да су се дигли, и кад виђе да, сем ћака, нема никога будна више ту, одбаци без снебивања покриваче са себе, скиде се с кревета, и исправи и протеже; а њена дуга, усправна и витка прилика изви се, као дуга, до под сами таван, у који она својом забрадом и тјеменом таче. Није јој се било много мучити око облачења, јер она, синоћ при лијегању, осим капице, зубуна и опанака, од стида пред толико непознатих лица, није