Srpski književni glasnik

Под СНИЈЕГОМ. 643

ништа са себе скидала, но је легла баш онако под свим кбтулама и јакетом. Колико би се прекрстио, била је готова; па притрча до једног барела воде у буџаку при прољевачи, насу воде у маштрофу, те прво посу оцу да се умије, па се затим уми и сама.

Тек кад је, ово ваљда десети пут, стари Машут забобоњио, као Старина Новак из Клисуре, и учинио срклет на момке, једва су се Радоња, син Машутов, и Оташ, зет му (ако Бог хћедне!), наканили, да се, и још уморни, неиспавани и сањиви, раставе са оним, истина старозавјетским, али не мање пријатним и загријаним логама. Елем, како-тако и њих се двојица дигоше, умише, растри-

језнише и одоше наређивати.

Очекујући их док се обуку и удесе и док Милица спремаше торбе и што за пут треба, Машут приђе к једином уском и ниском и добро запатаном прозорчићу, на коме једва кроз једну половину једно испуцало стакло пропушташе нешто мало јектичаве свјетлости споља, док му се она друга половина црњаше, залијепљена мавеним и непрозмрним картоном, који ту попуњаваше празнину избијене стаклене парчади. Старац се наквири на онај стаклени дио, зачанга ноктом па онда рашчисти задланком накупљену пару по њему, и загледа се кроза њ надвд. Загледа се,... загледа; и, чим сагледа зори трепавице — ледене, влажне и чекињасте, а не рујнеи цвјетасте, —- не би му мило. Па ослушну,... ослушну; и, чим чу и разабра потмуо и злослут вијук помамне вјетрине што се озго с ловћенског врха сурва и утопи у узбуркане валове модрога Которског Залива, лецну сеи нешто га уледи по срчаницима, као да га ко с најцрњим хабером Изнебуши.

Окренувши се дружини, превали по њој брижним погледом, заврће главом, и на понсван фијук планинске буре што из црногорских гудура допираше, јекну као да га ко ножем збанда: — А-ох!...

— Шта ти је, чоче2г! Шта си напода јаокат ју-

„трос на уранак брез невоље ничесовер Јаох душма-

41%

и