Srpski književni glasnik

644 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

нину!.. осијече се на њ Радоња, момчина у најбољем напону.

— Како, чоче, шта је! Шта нијерг Ево поглај, ка' се зацрњело уз оне ђаоље странчине — џомбосале се да-бог-да! А одозгара, од ловћенске капе, стругнула мећава а ударило бријеме, ка' никад. Сами ни Бог — фалимо га! — може помоћ' данаске, да предеремо оно пометеничко ждријело на Крстац. Но похитајте, соколови, да измичемо што приђе, док ни није слом пука' данас мимо браћу !... Тако кричаше искусна старина, не могући се скрасити на једном мјесту, но једнако чепукајући по оном жалосном језичку од празног простора између два реда кревета, ђа повирујући на прозор, а ђа на кутња врата, и једнако оОхкајући и курњавећи на чибук.

Као по команди, и Радоња и Милица и Оташ, њен вјереник. повирише на полуотшкринута врага и задријеше очима уз Которске Стране, к небу и својим брдима. А тамо им се указа дебела црњавина холује, студен љуте у дубоке јесени, језа стања пред којим су, тако да све троје у један мах структуше на се, притворивши врата, а неки их злослут, кобан, леден предосјећај проже све саврх главе до дно петних живаца.

— Шта је, да је; како је, тако је, реда ни је наприје"... зађе Радоња.

— Реда ваистину... додадоше Оташ и Милица једногрлице. — Е, кад ни друге није, а оно наприје'! И помози, Јаки, нејакоме!... грашну се, као да би хтио да охрабри и себе а своје млађе, и чисто се стидећи за први страх, стари Машут. Па би готов, те утрпи торбу, огрну струку, па дпучи први к вратима, довикнувши с прага:

— Збогом, ко остаје!...

— У добри час и сретан ви пут!.,. одазваше му се два-три, на његову грају и вардању пробуђена, гласа из кревета, који, у оној полутами, више личише на турске гробове но на људске одрове.

Оташ и Радоња огрнуше кабанице и упртише торбе,