Srpski književni glasnik

ЈКоД-СнНИиЈЕГОМ. 647

као уз длан, сами камен станац, провалијаст, ломивратица. Вријеме да не може горе: и снијег и киша, и смрзао и засјера, и намети и поледица — све уједно. А поврху пут тврд и ломан, завојичаст, скакаласт, ногостопица, Иишчоротан поточинама и затрпан наметима — да човјек подезвија!

Гледајући озго саврх Страна, с Крсца, тамо ђе се гиздава Бока са сестром близанком Црном Гором грлии дијели, море и которску јаму под собом, рекао би да би их каменом кришком дотурио; и басташну ђетићу више од по сата хода не треба између „збогом!“ на Крсцу и „помага бог“ у Котору. Али док би се испузао уз наднесене стране од Котора до на Крстац, на црногорску границу, мало су и три најдебља сата најваљастијем ђипцу, и то у најљепше доба прољећа. А колико ли тек треба јутрос овој четворици, а на овако газапу божјем 2

Али сви јади на страну — и рђаво вријеме, и грдан пут, и узбрдица и замор, и све, при невољи и опасностима које их на крстачком ждријелу, том пометеничком гркљану црногорског камењара, очекују. Онолико мраморје, од памтивијека до данас побјено и разбацано по њему, прича с ужасом о црном удесу оних који се хоћеш-нећеш наканише да га по злу времену, уз позну

"јесен или уз рану зиму, прегазе и прођу. При промисли,

да је и њих судбина у тефтер тих несрећника замрчила, старом Машуту се стаде хладити око срца и трнути по утробицама; Оташу се свака длака на глави накостријеши; Радоњу подиђе некаква језа и дрхтавица уза сву кожу и дамаре; Милици се нешто стеже у гуши, и, да час прије не издуши и не прекипје у сузама на очи, чини јој се да је шћаше задушити; а све их обујми некаква црна слутња и потајна страва, као невине и немоћне трговце кад у пљачкашку бусију изненадно загрентају, и као кад је што коме пред главом. Нити могу напријед, нити им има пута натраг — те напријед по-што по-то.

"Из мањих сметова загазише у веће, а из већихиу