Srpski književni glasnik

~_

Тод СсниЈЕГОМ. 649

урвавају у ништа неманито море под Котором, прекладајући се ваљда: ко од кога више жртава помори и више зулума потвори. Настао бој међу стихијама: црногорска мећава и бујице шћеле би да камењем са својих планина затрпају дубине морске, а модри Јадран се опет зајогунио, па напрегао све своје подмукле силе да својим страховитим таласима праисконске лолије и брда над собом поткопа, прождере и у своју незајазну утробу сахрани. И не знаш, које је луђе од кога: море од гора, или горе од мора. А казао би, да се крши претапају у валове, а валови претварају у крше, и да брда одскачу од својих темељишта као надригли бакови од клупчета змија на ледини.

— Аох, погибије и зла ни додига јутрос!... јекну то по стоти пут откако се прихватио Которских Страна,

. Машут, скинувши се с бубуља и преваљујући мутан и

тужан поглед преко сина, шћери и зета. — А да не из-

" нијесмо ти га кости ми данаске живи уз Крстац, ма ви

бож'а вјера, не! Куђ ли ћемо, на коју ли странуг Да идемо наприје', нећемо без у за' час наш; да се врћемо, немамо куђ; да чекамо о ден, живе ће не вуци разнијет' па ни се, смрзнутијема, неће бастат' ни замијенит'. Никуђ мајци, никуђ у ђевере!...

— Наприје, чоче, па таман што ни Бог да... Нијесмо се ни ми на цркву камењем бацали, па дако не Бог не каштига мимо браћу. А ко од стра' мре, за душу му се фуњају... грашнуше се момци; па један мимо другога јурнуше напријед у снијег кроз маглу и мећаву, и дочепавши један остарелог Машута, а други полупремрзнуту Милицу испод рука. и крчећи им пртину, разбијајући грудима испред себе снијежне намете, неђе колико стог, а неђе бога ми колико и колеба.

Дан већ пукао увелико, али дан као тежак болестан, пепељасто наличје од багренице правога дана, дан са бијелом на зеници ослијепелог сунца, дан гробова и тавница, дан уништења и смрти.

(Наставиће се). Невисињски.

|