Srpski književni glasnik

664 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Овај дан нек буде без нове зоре: ослобођење од море ружног страдања нек буде часни гест неизлечно тужног: јер се треба ропства плоти ослободит ! несавладива је одвратност бића према срамотној објави полутрулог организма.

Потмуло хрипе прса у оргији бактерија бацила, микроба од којих чилим; сипи и сипи млака роса јада у тминама свести, док миришем свог тела трулошћу! — Мој Боже, ти, Добри! О, покој! О, покој! О, покој! не разликујем више мудрост и глупост, доброту и злоћу, но скотски жудим за сном у ноћи дубокој!...

Жалосно тијело моје, обешчашћена душо: разлога нема. Смисао је бесмислено и тражити! Лудо је и љубити живот, кад је јадан! — Ти, Добри: жалосну милост, прву и последњу, нечасном учини: дај му храброст што доноси свежуђени спас!

Земља ће му жудњу мира сву уташити, нестаће трзање срца и ума и бол од живота му задан!

Јер ће уживати вјечити покој у гњилој г“сини.

|) СРАМНО ДРУШТВО.

ВладиМиРУ НАЗОРУ. Тјескобно, једва чујно, нујно, вријеме струји потмуло. То кобна ноћ жалобно, страхобно хуји.