Srpski književni glasnik

РА Ре У"

— БРЕ .

668 Српски Књижевни Гласник. дошао до њега; на том месту нема ни спомена о Немцима, иако се, на почетку чланка једаред, исказује слутња као да „изгледа да је Фориел од Немаца примио своју за оно доба врло скрупулозну методу и дубину у студијама...“, и да је као „од Немаца примио и ону велику и интелигентну љубав према примитивним књижевностима и народној поезији, љубав која је за 1820 годину била у Франпуској ствар потпуно јединствена, дрска чак“. Али он на томе остаје, и не повлачи кон: секвенце из оваких закључака. А није било тешко ићи истим путем и мало даље, те утврдити неке чињенице за које је, уасталом, сам Фориел дао повода и полазну тачку, и за које је, можда, и сам Г. Јовановић имао

"подлогу у рукама.

Фориел сам каже, да је само срећан случај, што је баш његова збирка прва угледала света, будући да су „у последња времена Немци одличнога талента скупљали грчке народне песме да би их издали“. Осим тога, Г. Јовановић наводи! из Сент-Бева, како је Форијел при првом сусрету са Меримеом имао на столу две свеске српских народних песама, које су му биле послане, и како је, показујући их Меримеу, рекао: научите српски...; ту Г. Јовановић додаје још, у напомени, да је те две свеске на сваки начин послао Фориелу Копитар, који је доцније о Фориеловој збирци написао и приказ у „Бечким Годишњацима“.“ — Најзад, познати су одношаји између Гетеа и Фориела, који је у то доба (1823) објавио био своје преводе Манцонијевих трагедија „[.е Соте де Сагтаспоја“ и „Адејоћ:“, па иза прве штампао пре-

ТИ у чланку (С. Кв. Гл., 114. стр. 205), и у књизи (стр. 203).

# Биће да Г. Јовановић овај приказ није ближе расмотрио, иначе му не би измакло ово што хоћу да утврдим. Тај је приказ у „Улепег Јаћгђисћег дЧег ГЛегавиг“ 1825, Ва. 30. 5. 159 #.; а још пре њега има кратка објава прве свеске у „Аплејсеђја г Маззепзећа ипа Кипзг“, Мг. ХХМТ. Стр. 51. 52 (уз свеску за април, мај, јун 1824 „Годишњака“).