Srpski književni glasnik

ДР" з , ~ .

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. 673

као програм како у будуће да се купе песме и обичаи народни; но као зборник ове умотворине народне“. Не без нарочита обзира спрам себе истиче он ову реченицу: „Човека ваља пропратити од рођења, па до после смрти, доле га већ сасвим нестане и док неизчезне из намере, погледе на ствари и остало ваља строго и разликовати једно од другог и описивати. Ово су огромне ствари; но што су год огромније и веће тим је већа слава онима који се старају да овакве народне ствари непропадну, да се неутамане, а с њима и народ!“ Такву реченицу, са таквим схватањем услова народног опстанка, могао је да напише само Милош Милојевић, онај који је за славу рода фалзификовао и старије споменика наше, или их измишљао сам! Нешто од свог горљивог патриотизма показао је и овдје, уносећи у збирку и пјесме ове врсте:

Нашло је, нашло је шило огњило. |

Петкана, Петкана, црна Бугарка,

Нашла је, нашла је црно Бугарче,

Каква је, каква је Бугарка,

Такво је, такво је Бугарче.

Обоје, обоје, земље Бугарске

Обоје, обоје једног завичаја.

Једнога, једнога, рода бугарског. За биљежење пјесама вели: „оне пјесме које смо ми сами преписивали, преписивали смо јих прво кад се певају, па после онако говором и разлику у изговарању појединих речи и слогова кад се певају и онако говором изказују, строго биљежили. Тако су исто и наши ску-

_пиоци чинили“. Али, он је сам исправљао, допуњавао и

преиначавао много, па је често изишло и ствари које се, можда, једва могу вјеровати. Ово је код њега, на примјер, имитација говора једног Муслимана: „на својим прјелима и сјељима, само је у њих и хајдук, ваљах бива, баш ћисти Турчин, а њеје влах“. У њега је забиљежено: Пијевац пијева на прагу Зове снаху санану Овако јој дијешједи:

43