Srpski književni glasnik

674 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Свијекрва је устала

Три вријетена опријела

И четврто почијела. и безброј сличних погрешака: језђи, невијесто, изријече (у аористу), колијено, ријече, шиједе и тако даље. Ови примјери су довољни да покажу, колико се може вјеровати у ове његове ријечи: „да је збирка скупљана и преписивана онако како су уста казиваоца и певача изговарала. Да је подпуно верна у свему како говору тако и појединим рјечима и изразима, па и ударењима“.

Раније спомињани Милан Б. Станић издао је 1870, у Биограду, једну збирку јуначких пјесама, „Српске Народне Песме“. Ова збирка знатно му је боља од прве; у њој има лијепих и нових пјесама. Чак и варијанте му нису без интереса, — упозоравам, за примјер, само на варијанту пјесме „Иво Сенковић и Ага од Рибника“, овдје „Сењанин Иво и Паша од Травника“.

У „Репкзсћинеп“ (Х1Х) филозофско-историјског одсјека бечке Академије Наука изишла је 1870 збирка старијих народних пјесама, коју је скупио Ф. Миклошић из Бараковића, Хекторовића, Зрињског, даље из једног дубровачког и једног загребачког рукописа. Наслов је збирке: Пле ХоЈкзер!К дет Ктоагеп. Позната је Миклошићева теорија, по којој су бугарштице, пјесме са 15 и 16 слогова, својина Хрвата, за разлику од српских пјесама, које су у десетерцу. У збирци је свега тридесет пјесама. Циљ је збирке био да пружи материјал за тачну идеју о метру, поријеклу и народности пјесама. Неким непотпуним и неглатким стиховима додао је примједбе и често предлагао исправку текста.

Стеван Бошковић, „земљомер“, штампао је те исте године у Новом Саду: „Бачванске Песме“.! То би могао да буде један чист „бећарски“ интермецо, са неиспаваном духовитошћу и оним шареним, исквареним језиком војвођанских паора. Све пјесме су овога рода и племена:

' Накнадно исправљам. Прво, нешто мањо издање изишло је 1862. Треће је изишло 1879.