Srpski književni glasnik

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. 675

Ала имам ја ироша дику!

Коња јаше моја мила дика,

Коња јаше, иде кроз салаше, Коња јаши,. коњ му се марваши: Преко шанца натерује вранца, Коњиц клеца дика псује свеца; Коњиц рже, ја на поље брже Тако дика долази меника!

Један неписмен гимназист, Димитрије Алексић, издао је у Биограду, 1871, „Српске народне јуначке песме и народне приповедке“. Пјесме су већином о Краљевићу Марку и нијесу без значаја. Од новијих пјесама има „Милош Стојковић и Кулин Капетан“ и „Бој на Грахову“. Уз то три поскочице, неколико народних прича, невјешто испричаних, и пјесма о раки осмокраки.

По трећи пут јавља се Милан Станић, који 1871 издаје збирку пјесама О Царици Милици. Пјесме нијесу успјеле, али их има занимљивих, и то занимљивих са много разлога. Ено, на примјер, како Дужде обећаје Југ Богдану за Миличину руку „Венецију и пола Млетака“. Је ли пјевач при том мислио на провинцију (ргомпста Мепеја) и пола вароши, или је то само бркање имена и помова 2

Протођакон црногорски Филип Радичевић штампао је у Биограду 1872 „Гусле Црногорске“. Пјесме све, осим прве двије, говоре о догађајима ХХ стољећа, и то, у главном, црногорским. Изузетак чине: пјесма „Почетак буне у Србији“, која далеко заостаје за познатом Вишњићевом (овдје долазе стихови: „Загракташе два црна гаврана, у Сријему граду бијеломе“), „Освојење Биограда“, и пјесма: „Бој Руса и Турака за ослобођење Хришћана“, једна мало народна пјесма. Задње су о догађајима 1862 године. Збирка прави утисак неуспјелих, епигонских радова, и чини се да у многоме не требамо тражити народног пјевача. Према Мирку Петровићу, који је сам пјевао уз гусле јуначке пјесме (збирка му је „Јуначки Споменик“) из новије борбе, изгледа, да је пошао

43%