Srpski književni glasnik

о ве а ар

дан

њом "у С

676 Српски КњижЕВНИ Гласник.

и Радичевић. На то, на уметничке прсте, указују она честа (али не умјетничка !) римовања и онаке ствари, као што је она да је прото благословио војску и држао „војничко слово“, које Радичевић додаје у биљешци. Напоменимо да је књига имала до 900 претплатника.

Добротом Г. Јована Скерлића дошла ми је до руке мала и до сада непозната књижица лирских пјесама, коју је скупио у млађим годинама Милован Б. Глишић: „Српске Народне Песме“. Година је на корицама 1873, а унутра 1872; мјесто штампања је Нови Сад. Књижица је у 160, са 32 странице и 20 пјесама, које су несумњиво изабране као боље и које су као такве у ствари. Скупљач је наводио мјесто одакле су, али не и личности од којих их је чуо. Половина пјесама је из Србије, из ваљевског округа, а половина је забиљежена од неке Фочанке.

Исте године јавља се поново Милан Станић са новом збирком: „Драгачевка“. Ту су пјесме и приповијетке и напријед описи манастира из округа крушевачког. Приче су краће и шаљиве, дуже свега двије, међу њима једна из Леонорина циклуса. Међу кратким љубавним пјесмама има их врло популарних, као „Тамна ноћи пуна ти си лада“ и „Сунце јарко не сијаш једнако“. Уз њих неколике Бранкове: „Кад сам синоћ овде била“, „Иде момак враголан“. Јуначких пјесама је на број десет. У њима се чешће јавља Грчић Манојло.

Српско Учено Друштво издало је 1873 збирку пје: сама младог Босанца Косте Ристића: „Српске народне песме, покупљене по Босни“. Тај млади Босанац купио је народне умотворине још у оно доба кад су „и у самоме Сарајеву, у свакој пивници и гостионици јечале струне гусала“. Пјесме су: митолошке, жетелачке, љубавне, мање и веће (мањих 42, и већих 12), и јуначке. Избор није најбољи, нису су увијек забиљежене онако како би се могло да жели и тражи.

У Панчеву 1875, изишле су „Српске Народне Песме“, што их је по Сријему скупио Б(ранко) М(ушицки). Пред њима је „Кратак рачун о овим песмама“, у ком се вели