Srpski književni glasnik

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. 677

од кога су прибиљежене. Пјесме су подијељене у женске и у јуначке; али врстање није ишло тачно према том. Многе од пјесама које је скупљач ставио у први одјел као женске, нијесу то у ствари; на примјер, „Удаја Ватиме девојке“, „Преудаја лепе Јеле“ (недовршена варијанта пјесама о ропству Јанковића Стојана). Међу „по. скочицама“ има их добра половина непотребних и безначајних, од оне врсте што их пјевају или беспослена дјеца или беспослени за дјецу:

Пусти, пужо, рогове, Да о;емо долове, Да сејемо ланозе Да удамо Милицу За свињара Грујнцу.

Уз то им ни име није подесно. По чем је, ето, горња пјесма поскочицар У другом дијелу има неколико пјесама о Краљевићу Марку, већином варијаната; а између осталих и ријетка: „Смрт деспота Јована“.

Валтазар Богишић сабрао је их старих рукописа и из старијих дјела све до тада познате бугарштице и објавио их у једној књизи „Народне Пјесме“, у Биограду 1878. То је имала бити само прва књига; она је, међу тим, до данас остала и једина. Пјесме су узете из приморских рукописа: дубровачкога (највећи дио, 82 пјесме), из ХУШ вијека, које су забиљежили Ђуро Матеи и Јозо Бетондић; из перашкога, у кући Баловића, из другога млађега са пјесмама у десетерцу, и из рукописа Југословенске Академије, који су поријеклом из Боке. Ово је најкритичнија збирка народних пјесама иза Вукове, неопходно нужна за проучавање народних пјесама, са опширним, добрим предговором о бугарштицама, који и данас има вриједности и значаја. Богишић је имао богат материјал и још много ствари и за другу књигу, материјал који је још 1891 показивао Г. Владану Ђорђевићу („Отаџбина, ХХХИП, стр. 3) и о ком ни за живота му, ни послије смрти, нема више спомена. Штета је, ако