Srpski književni glasnik

О жени У ГРКА И РИМЉАНА. 687

у мржњи, и Хомер је у сваком случају учинио велики комплименат женскоме роду што је код једне жене претпоставио психичку моћ у тако великој мери. -- После Хомера било је у грчкој књижевности доста и песника и прозаиста који су се бавили женским проблемима, и у славу жене држали читаве панегирике. На супрот овоме почео се још врло рано увлачити у целокупну књижев-' ност један тон према женама негалантан и готово непријатељски — ствар која је стајала у вези са потчињеним и недостојним положајем који је имала жена у грчком друштву. Нападаји на женски род постали су један од најобичнијих мотива у целокупној поезији. Жена је сматрана, чак и у озбиљној трагедији, за оличену невољу и слабост. Аристотело, у својој теорији трагичне поезије, на оном месту где каже да карактери у трагедији морају бити ваљани, признаје могућност овог атрибута и код женских карактера, али са извесним ограничењима. „Ваљани карактери — каже нам он — могу се наћи свуда. И жена може бити ваљана, и роб; премда жена, у сваком случају, не вреди врло много, а роб не вреди баш ништа“. Љубав према жена сматрана је за слабост, за болест воље, за болест која понижава и зато се није могла ни замислити код слободног човека. Ми знамо да је љубав у модерној драми један од најчешћих и готово редовних мотива на којима драма по-

_ чива. Код старих није било тако. И ако је основа у тра-

гедији патња и бол, стари нису сматрали љубавну страст да је довољна достојна да на њој почива озбиљна и достојанствена трагедија. Због тога је они по правилу, нису ни узимали, а ако би је већ узели, не мучи та пасивна, нехеројска страст људе, већ жене. Класичан пример имамо у познатим Езрипидовим трагедијама, Медеји и Хиполиту, где су, у оба случају, преставници и жртве љубавнога јада не људи већ две жене, краљице Медеја и Федра. Иначе су жене у грчкој трагедији по правилу симпатичне, а у неравној борби са судбином показују импозантно пожртвовање и херојство. — Онај неприја-