Srpski književni glasnik

692 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

то истина, онда ти, Гелија, никад ниси јела зеца“. „Таида има црне зубе — вели Марцијал у другом епиграму — а Леканија беле као снег. Како тог Ствар је сасвим проста: она има своје, а ова туђе“. — „Фабула се заклиње да је коса, коју је купила, њена. Смеш ли рећи да је учинила кривоклетство 2“

Када је, у доцније време измењен женин положај на боље, и када је жена добила достојно место, развиле су се оне литерарне врсте у којима има жена највећу улогу, које су управо жени и посвећене. У тој најбољој епоси грчке књижевности — то је време после Александра Великог — развила се нарочито субјективна лирска поезија, и, затим, еротички, љубавни роман. Лирска поезија ове епохе почива искључиво на љубавним мотивима, и ми из тога времена имамо угледну серију врло страсних и дирљивих љубавних елегија. Жени је сада, у поезији, дато дрво место. Она је жижа за сва осећања у овој одушевљеној песничкој врсти, којој по ви: сини и квалитету осећаја нема равне у целокупној поезији старога века. И спољашња форма и садржина ових балада је изванредна и перфектна, и ја се на овом месту осећам незадовољан што овде није прилика да ствар изнесем детаљније. Као сасвим разбацане податке изнећу овде неколико фрагмента, који ми се у овом тренутку чине нарочито лепи. Врло је успела на пример Овидијева балада о љубави Киклопа Полифема према лепој нимфи Галатеји. Што се најружнијем човеку, једнооком, подивљалом Полифему допала најнежнија и најлепша нимфа, то је већ, само по себи, срећна и оригинална мисао, и врло интересантан контраст. За самога Полифема ствар није била баш у толикој мери интересантна, јер га лепа Галатеја није хтела ни да погледа. При свем том, он јој се обраћа у једној врло галантној апострофи: ~

Ти си, Галатеја, беља од снежнога љиљана, Цветнија од ливада, виткија од јаблана,

Сјајнија од стакла, несташнија од јеленчета, Лакша од шкољке коју једнако испира море,