Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 715

постоји, и његову решењу, у ближој и даљој будућности, ми идемо у сусрет.

Г. Драгутин Костић, као наставник српскога језика и књижевности у средњој школи, имао је и сувише прилике да види какве грешке обично се праве против чистоте језика. Он је, за практичну школску потребу, израдио цео један мали речник тих уобичајених грешака, а у исти мах показао како треба правилно писати. Његов систем је врло прост: на пример, није бављење, него бављење. Отуда, не баш особито срећно нађен, наслов овој књизи: „Није-Него“.

Од интереса је мали предговор, у коме се укратко износе главни закони и особине српскога језика и опште идеје о књижевном језику. Г. Костић није од оних несимпатичних старовремских и уских фиолога-догматичара који још не могу да изиђу из Караџића и Даничића. Он види да наш књижевне говор није онај искључиво простенародни говор који је препоручивао Вук Караџић, но један нов, комбинован и развијен језик, чија је основа „уопштен народни говор са разумним попуштањем и старини, и покрајинштини, и туђини, и неизбежном новечању, грађењу нових речи“. О краткоумним догматичним „чиститељима“ језика, разним Живановићима, протама Анђелковићима и Андрићима, Г. Костић има одређено и тачно мишљење: „Последници Вукови, учени фиолози-граматици, нису увек правилно схваћали положај и улогу своју, а вршили су коректорски посао свој и сувише наметљиво. И још, док је Вуку био меродаван само живи савремени народни говор, онакав какав је; док је њему доказом било „тако говори већина нашега народа“, дотле су учени последници његови, проучавајући и историју нашега језика, хтели, преко књижевнога језика, да, некако, поправљају и народни говор. Уз то су још поставили војнички строгу поставку да све што би, по историји, требало да буде једнако — мора то, и данас,

аежљиљњаштееа ~ < МР ННИИ А 5 ВБ ~