Srpski književni glasnik

716 Српски Књижевни Гласник.

~

да буде... Чини се као да су хтели да нам књижевни језик, један пут за свагда, срежу, скамене, да га жива скалупе у мумију, заборављајући да он, као жив, мора живети, и да се, живећи, мора мењати“.

Али, са друге стране, код нас се одомаћује и известан број граматичких и правописних грешака, и да би се оне из рана сузбијале код ученика, Г. Костић је поред општих „практичних правила“, поређао, у виду речника, и речи и облике које се погрешно казују, и пишу — и додао упоредо како треба да се казује и пише. Г. Костић готово редовно говори тачне ствари, и само у једном малом броју случајева могло би се спорити са њиме.

Он је започео један врло користан посао, који још има да се прошири и попуни. Има данас у нашем језику ствари сасвим утврђених и опште примљених, и које већ могу да се формулишу као закони нашега језика и правописа, ако не за вечита времена, а оно бар за наше доба, за књижевну етапу у којој смо. Исто тако имало би се кренути питање о јединству правописа и изговора у целој српско-хрватској књижевности. Српска Краљевска Академија и Југославенска Академија Знаности и Умјетности, или Матица Хрватска и Српска Књижевна Задруга дужне су да унесу више јединства и реда у та питања, да утврде наш данашњи језкк и правопис, у исти мах заједнички и Србима и Хрватима, да не би једни сувише вукли у назад, а други остајали у недоумици шта је правилно и тачно.

Изгледа да ће се у том погледу у скоро отпочети нашто да ради. Ј-а

М. С. Мепоор: Ге Коуацте де Мопгепеото, Кат5, 1911, Вегсег-Геуташћ, стр. 101. — Ретко је да странац, бавећи се мало у једној земљи, напише стварно добру књигу о њој, нарочито кад не зна њенога језика. Г. Верлоп је, по изузетку, написао добру књигу о Црној Гори. Примио је из туђих извора оно што се односи на

а ОР РУЗИРОРЦИРУЧЈУА

и ЈА · а __К) СНУ У ТРЕИ КР РЛУ 6

Б | [