Srpski književni glasnik

Г У “

+

Под СнијеЕгГоОМ. 723 ватрица из оно мало нађених сухарака задими и засија и окупи око себе ове паћенике љуте.

Прво се начеташе дупке око ватре, јер, и да су могли превити и још превитљива кољена и кукове, опасност је била да не изломе своју промрзлу одјећу. Наднесе свако са своје стране своје учољене шаке над пламење; а оно их, повијајући се ђа тамо, ђа овамо, стаде кравити и галити, да убрзо осјетише неку ласт.

Не потраја дуго, а мјесто иња и леда лијну вода с њихова одијела, те се откргвише и чучнуше и поси једаше ђе ко може, по голом и влажном облућу около разбуктане ватрице. И, док им се на ватриној огрији размрзоше прсти и поврати скдопдст, са свакога се од њих по непрекидан буриџак, као с отопљене стрехе, дтаврце и по читава локва учини. Па, кад би које притисло ногом о тле, запиштала би и запјенушила вода кроз

пријеплет од опанака, као да се над каквом мочварном

баром налазе.

Што су могли најпаметније учинити, то је да се изују, пригрију премрзле ноге и исциједе, па коликотолико поосуше чарапе и обајке, мушки чакшире сприједа а особито на кољенима, а Милица сукњу са свих банада.

—- Ануте ми, чоче, ту торбетину, да што пијуцнемо те с угријемо, ка' не ови огањ нешто лоше служи... рећи ће бљенвулој дружини Оташ, осмјехући му се десни брк, а мало и сам поразгаљен бољом огријом но што сеи надао. Па, и не чекајући да га ко услужи, мрдну раменима те скиде припрту себи с леђа, размрска је, отвори и извади шишу ракију лозоваче, па је пружи Машуту:

— По старини Бог помаже. Ану-то ни, чоче, наздрави. Првачио си занаго и на тијесну кланцу, па ваља тбрако да те видимо и дден...

— Ану немо'те, но ме послушајте... оде их умјесто одговора савјетовати старац: — да не пијемо на 'ваки газап ничесова пића; е сам чуја, од старија људи, да ништа ризичније није но пит ракије уз мећаву: спрва

Е 46%