Srpski književni glasnik

724 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

“ пр “ + “ 4 , (.

ти лакне па те превари, сма ти у најпокоњу на жље ижљезе. Но ка' смо с' ово помолећи Бога и за његову милост и славу, лијепо огријали и раскрвавили и малачко душом данули, дајте — та ве ђаво не понио! — да што окусимо: јер на злу времену, ако се јелом не отхрани, снагом се ље не одбрани. А за ракију ћемо ласно: имаћемо је, ма ви бож'а вјера кад попит и послије, па да | имамо сто оках..

— Нећемо, да ђа'ољом, но сад на 'ви час и јес и пит', а да што!.... дочека Радоња: — А старици што су причали и мудровали, ето им га тамо. Е, у јад! Ове горе регулах не трпе, — а ти то, ћико, знаш димно. Но отпочни, с једва чекам да јој обзинем грлић...

— Ела, ћико, бога ти! Ела, чоче! Надрави ка) си научио... наставише у један глас Оташ и Милица. И Машут, коме се и иначе мокраху зуби гледајући бистру печатлију, немаде куд-камо, но је прими, одчепи, и дижући према себи, наздрави али укратко, потегну те лоџар душак, па је додаде Оташу.

Оташ наздрави, пијну, па је додаде Радоњи, а овај, пошто отпи колико за први мах мога, пружи је Милици. Она се мало пронећа и снеби, али кад сви навалише, прождрије и она неколико гутљаја, и прија јој. ДА Оташ затим раскомада кукурузу, даде свакоме по комадину, _ па раздријеши брзар, те се сад сви јуначки навалише на проју и сир рдтан. И, припијајући из боце све више и све дубље, најеше се и опустише све до потоње прашке и последње капи у литрењачи.

— Хајдмо, валај!... рече Машут, машући главом у недоумици, и сам пригрћући струку и замотавајући главу 4 појасом: — Бријеме је да се крећемо полагацко; а и огањ .____ не је изда' свакако, те немамо рашта, више ни чамињат'. „2 Ха-а, помози јаки Боже! И наприје'!...

И он први, па за њим Оташ, за Оташем Радоња а за Радоњом Милица, погнути, замотани у огртаче, тре- " сући се од зиме и цвокоћући зубима, и држећи се све __ једно за друго, изађоше из пећине и загазише понова

Б :. С = = СА ЈУ + о ИРН

> с И УН

4 .

ј „| МЕ