Srpski književni glasnik

МУ

Под СНИЈЕГОМ. 425

у снијег и намете, и срнуше кроз дим од мећаве пред пећином и од пећине навише.

М Не одмакоше ни три корака, а дочека их газапи

несрећа, да им се сва поворка, баш као трула љеса,

стаде прекретати с једне на другу страну, повијати и лелујати се и упадати до кољена па и до појаса у намете. Ха тако, ха тако, хрви се а носи се, елем богме стари Машут, како оно предњачи те како је и највише холујини на ударцу, не издржа, не мога даље дајандисати, но се спотаче, посрну у снијег, зари и лицем и прсима, и разлепуши се четвороношке колико је дуг и широк. Оташ и Радоња притрчаше те га дигоше; попридржаше и отресоше. И од тога часа измијењаше ред: одсад је Оташ, као понајјаторњији, првачио, газио пртину и разбијао снијежне сносове прсима, рукама и кољенима. За њим је пртио Машут, за Машутом Радоња а за Радоњом Милица, држеђи се и даље све једно за друго, као да преко речног брзутка газе, а и Оташ сприједа и Радоња позади попридржајући, готово носећи, између себе старог и већ изнемоглог Машута.

Мало по не би, па загазише кроз злогласни крстачки кланац, чију удољицу или боље рећи провалију, која сплаци и поточинама служи као корито, мјестимице чи: таве куле снијега бијаху засуле и изједначиле с брдима, мјестимице лед и намети само пресамарили, а мјестимице вјетар разголитио и указао голе стијене и глибаве букове. И док се на толико мјеста по усијеченом у стијени путу ногостопици, испод кога зијаху вратоломне шкрке и јаме и урвине, гомилаху и испречаваху непробојни сметови и насипи од усовима и сносовима натрпаног снијега, дрвља и камења, дотле се горе по недосежним литицама и поднебесним повијарцима бијаху ишчолила и наџдогила гола и остругата и ледом прекриљена брдска ребра и џдлани, баш као кошчурине од костура оне хаждаеј коју је свети Ђорђије копљем пробо. А мало-