Srpski književni glasnik

126 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

у ти

| мало па тек или нагазиш или опазиш ђе вири испод снијега по који побијени мрамор, као грозни свједок стравичних погибија од небесне пушке Старога Крвиика и жалосни споменик пред чијом језом ти се сама од себе крв у жилама мрзне.

| А како коју стопу, мећава све гора а студ све | опаснија: стегле и надрле да камен пуца. Тама од маглуштине и развијаног прхутљавца поклопила земљу и | поднебесје као растопљена платина. А вјетрови режу, јаучу, урлају и стропаштају се низ вратоломне лолије и дивље увале, те путницима засипају лица снијежном прашином, да им се дан у ноћ а свијет у пакао претворио, па ништа више не виде но да су слијепи; и само што газе и срљају онако на индивин, и више се служе пипањем и рукама но очима.

Рекао би да је небо пало за земљу, а земља прирасла за небо. Час-по се отисну читави пљускови студене кише, која, у који час пане на тле, у тај се и заледи, и, као бачено клупко игала, прошишта и обара коња и јунака. Однекуд, из ловћенских гудура, допире штектање гладне звјеради, „чије се крвослутно урлање утапа, као звијук камџије уз грмљавину, у звизду мећаве, буку и стропаштању поточина низ литице, у ломљаву усови, крчање намета и тресак уздрманих планина. А кроз сав тај хаос, стење и режи немилосрдна и незајазна смрт, као гладна хијена над отвореним гробовима.

— Мајде занаго, да сам девет владиках закла', данас сам све своје гри ове отпага/... заћи ће, у једна доба, изнемоглим и храпавим гласом готово сав укочени ђед Машут, упавши, то по други пут, насред крстачке превале у један тек натрпан нанос, из кога га Оташ и Радоња, један за једну а други за другу руку, једва жива истеглише.

— Хајде, бабо, наприје'... довикну му Радоња.

— А да не могу, божа ти је вјера. Но су ми се | ; поткратиле ноге, узеле руке, издала ме снага, те не _ чујем за своје тијело више но да је ћепаница. Но нека __

“

сајбер

шаљи чи