Srpski književni glasnik

Под СНИЈЕГОМ. 127

будне што ће бит'... Аох, куку и прекуку, ђе погибох данас и брез замјене, ни чојски па ни женски, но паски, ка: нико мој!.. закука стари Машут и очајно клону и сједе насред пута. Снијег се под њим улегну, и он до паса упаде у његову прашњаву пласу.

Милица, и сама премрзла и малаксала, понта, при погледу на изнемогла оца, да да свом кћеринском срцу на вољу, те да бризне у плач и удари у кукњаву и којевитезање у помоћ. Али глас је издао, и једва што јој заклокота нешто у грлу и један јој се мршав буриџак суза оте низ образе. А, уколико јој се која суза омаче и дохвати јагодица, утолико јој се и замрзну на њима као на залеђеној каменици.

А Радоња, у које виђе да је догорело до ноката, синовље му срце у њедрима писну, па напрегну све своје преостале силе, дочепа старог оца и подлегута се нада њ. А Оташ притрча те му га помога укркачити на леђа, подупријевши га једном руком озада а другом — без осврта на обичајне калупе и без зазора при опасности у којој су — зграби преко сриједе клонулу духом и убијену тугом вереницу, коју више понесе но што поведе напријед кроз муку, снијег, маглу и мећаву.

Ни сами не знају, колико су истрајали у томе, ни којом су од четири стране свијета окренули. А окле ће, кад је вријеме постојало све горе, мећава све манитија, наноси све усовнији, маглуштина све дебља, дан све тањи, а они све труднији и пометенији. Најзад се сасвим изтубише.

Док наједном, као да се отвори црна земља под њима са свим својим џомбама и страхотама, а онај Ловћен са свом својом тежом сурва озго на њих. Нешто их, као оловна сачма, лупи по глави а у исто им се вријеме отиште тле под ногама, као да на „вучју јаму“ натрапаше. И ништа не знадоше нити имадоше кад ми: слити, шта би.

Тек пошто дође себи, као утопалац из кога су воду исциједили, Оташ се виђе у чему није био: под