Srpski književni glasnik

728 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

њим провалија у коју се, сем гаврана за костима, никад никакво живо живо биће није спустило; кроза њу бучи, дере и стропошта се с пода на под а с цикуља на цикуљ запенушана поточина; над њим се извисиле поднебесне греде и капавице, засуте усови а окићене леденицама; а у рукама му онесвијешћена и полумртва Милица, која му се тако грчевито прицапила око паса, да их ни напор ути-“ снуте усови ни холуја ни страхота и јачина пада не могаше раздвојити.

Јачи, издржљивији, мање изнемогао, присебнији и очеличенији, Оташ се прибра први. Промешкољивши се, као врабац у прпи, протрља очи и стресе снијег с лица; а нешто га проструја кроз све дамаре, и прва мисао која му кроз мозак прасну била је: смрт! Глас самоодржања му запишта у ушима: не дај се! И он, напрегнувши сав преостагак своје момачке снаге, сегну собом десна на лијево, повуче свој драгоцјени терет у рукама; и успје да се од ивице бездање јаруге, над којом га случај бијаше зауставио, склони мало даље у страну и дубље у обурвану гомилу снијега. Али одатле никуд: ни горе, ни доле, ни десно, ни лијево.

(Свршиће се).

НЕВЕСИЊСКИ.