Srpski književni glasnik

рт о У

~

ЦрИР 4 “

ПОУМ РУМЕ СТАН.

ХМ ЛО ВЕТ ВО,

Јутро. Десет часова. Предсобље Министра Просвете, дуг, слабо осветљен ходник, са тамним тапетама и растовином обложеним зидовима, пуни се гомилом молилаца, који седе или нестрпљиво обигравају; сваког часа улази по неко нов, и даје своју посетницу достојанственом пријавнику са ланцем око врата, који је узима, загледа, и спушта смерно, без речи, поред себе, на подметач за писање, на малом столу где он пише при бледој светлости једног прозора, низ који цури ситна октобарска киша.

_ Један од последњих има ипак част да разведри ову узвишену равнодушност. То је један крупан човек, преплануо од сунца, сав умазан катраном, са обоцима у облику малих ленгера, и гласом промуклог морског пса, какви често креште кроз светлу јутарњу маглу провансал-

"ских лука.

— Кажите му да га тражи Кабанту, крманош.,. Он већ зна... Он ме очекује.

— Нисте ви једини, одговара пријавник, осмехујући се уздржљиво на своју шалу.

Кабанту не опажа њену духовитост, али се ипак доброћудно смеје, развлачећи уста до својих ленгера у ушима, и, гибајући раменима, кроз гомилу која се склања од његовог мокрог кишобрана, иде да седне на клупу