Srpski književni glasnik

730 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

| “

поред једнога другог пацијента, тако исто препланулог као што је он.

— А гле... То је Кабанту.. Еј, помоз Бог!...

Крманош се извињава: не може да га позна.

— Валмажур... сећате се.. познајемо се још отуда, из арене.

— Јесте, Бога ми.. Е, пријатељу, ти можеш рећи да те је Париз изменио.

Добошар је сада господин са врло дугом црном косом, забаченом за уво, по уметнички, што му, заједно са његовим гаравим лицем и плаветним брковима које стално упреда, даје изглед каквог Циганина са Вашара медених колача. Уз то, увек напућен као сеоски ћуран, горд на своју лепоту и музички дар, у чему се огледа његова разбарушена јужњачка природа, која споља изгледа тиха и ћутљива. Неуспех у Опери није га расхладио. Као сви уметниџи у таквом случају, он га приписује кабали (сплеткама), и за њега и његову сестру ова реч узима невероватне, варварске размере, добија санскритски правопис: /„Кабба!е, претвара се у неко тајанствено чудовиште које личи пола на змију звечарку, а пола на коња из Апокалипсе. И он прича Кабанту-у да ће кроз који дан ступити у једну велику концертну салу на булевару, „један езканпо, знате“, где има да се појављује у живим сликама, за двеста динара од вечери.

— Двеста динара од вечери!

Крманош колута очима...

— И шта више, моја бисграфиља биће разглашена по улицама, и моја слика у природној величини излепљена по свима париским зидовима, у старинском трубадурском оделу, које ћу обући у вече да у њему свирам.

То му је нарочито ласкало, одело. Штета што није могао метнути своју капу са зупчастим ободом и навући своје ципеле са повијеним врховима, да у њима дође да покаже министру свој сјајни ангажман, написан овог пута на прописној хартији, и потврђен без његовог посредовања.