Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 731

Кабанту гледа жиговану хартију, исписану с обе стране, и уздише:.

— Ти имаш среће.. Ја ево више од годину дана како очекујем моју медаљу... Нума ми је био рекао да им пошљем уверења; ја сам им послао уверења... Али од онда нема ни трага ни гласа о медаљи, ни о увере њима, ни о чему.. Писао сам министарству марине; не познају ме у марини.. Писао сам министру; министар ми не одговара.. МИ што је најцрње, сада, овако без уве: рења, кад имам какву распру с капетанима бродова због крманошке награде, кметови неће ни да ме саслушају... Кад сам видео све то, ја сам чврсто привезао мој чамац, и помислио сам се: „Дај да одем до Нуме“.

Готов је да заплаче, несрећни крманош. Валмажур га теши и умирује, обећава да се заузме за њега код министра, и то поузданим гласом, упредајући брк, као човек коме се ништа не може одрећи. У осталом, не држи се само он овако гордо. Сви ови људи који очекују да их министар прими: стари свештеници, упреподобљеног лица, у малом огртачу за посете, одмерени и достојанствени професори, нагиздани сликари са забаченом косом, дежмекасти вајари са прстима као лопатице, сви имају ово исто победоносно држање. Лични пријатељи министрови, сигурни у своју ствар, сви су они долазећи рекли пријавнику:

— Он ме очекује.

Сви су убеђени да, кад би Руместан само знао да су они ту!... То даје нарочити изглед овом предсобљу Министарства Просвете, у коме се никако не виде она грозничаво бледа лица, оно дрхтање од страха, на које наилазите по министарским чекаоницама.

— Ко је то код његар пита сасвим гласно Валмажур, прилазећи малом столу.

— Директор Опере.

— Кадајак... тако; знам... То је због моје ствари.

После добошаревог неуспеха, Кадајак више није хтео да га пусти на своју позорницу. Валмажур је био готов да се парничи; али министар, који се боји адво-