Srpski književni glasnik

742 Српски КЊИЖЕВНИ ГлАСНИК.

тровића ушле су свега две, и то једна с муком. Обратно, у збирку су ушли млади људи без гласа, као Мирко Королија и рано преминули Душан Симић (и ако сваки само с по једном песмом). Тако од родољубивог песништва, које је у „омладинско“ доба цветало као никад ни пре ни после тога, у збирци има једва трага; док су из данашњега доба, у коме родољубиво песништво као засебна врста и не постоји, у збирку унесене неколике прекрасне родољубиве песме Ракићеве и Ћурчинове.

Оваквом поступању није потребно нарочитог оправдања; јасно је по себи да при састављању песничке анто. логије естетичка начела имају бар исто толико оправдања колико историјска и друга која. Али уредник хоће у прилог свом начину рада да наведе један нарочити разлог, који је њему одавна драг. По његову, нешто јеретичком мишљењу, песништво — песништво у сшиху џи слику — мало је чудан занат, и извесно, у својој целини, цени се више но што заслужује. Не мислити по стварним асоциацијама мисли, — рећи „зрак“, па хтети рећи „светлост“ и морати рећи „мрак“, — писати слогом у коме је тек сваки трећи или четврти стих написан због мисли, а по два три стиха на четири зато да би се „затурио траг“ и оправдао слик, — и писати тако кроз дуги низ стихова, — и целога свога века, — посао је необичан, и оправдан једино онда кад је џошпуно успео, кад, испавши сјајно за руком, све ситне „преваре“ буду заборављене, и читалац, савладан и покорен последњим успехом, нема времена да запази колико у дну таквога посла има неприроднога и извештаченога. Кад, међутим, шако испадне, онда је уживање од савладане тешкоће и стварне лепоте ритма и слика у толико веће, и такво песништво даје задовољства равна највећим. Али, по горе реченом мишљењу, тако бива само у најређим случајевима. Не само да је књижевност преплављена „осредњим песницима“, — онима којима и „људи, и богови, и књижарски излози“ одричу право на егзистенцију, — него ни богодани пес“ ници нису увек себи равни. Међу њиховим песмама, много