Srpski književni glasnik

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ. 743

чешће но што се мисли и но што човек сме себи признати, има такође осредњих песама Као и Омир, сви они имају тренутке када „дремају“. Право рећи, и нема до: брих песника, но само добрих песама; добри песници се тако називају само „по метонимији“, према већем броју и већој лепоти њихових песама У сваком случају, естетика зна само за добре песме. Прави пријатељи песништва, они који га највише воле и најбоље умеју да оцене, знају како је уморно, и скоро непријатно, први пут читати нечију збирку песама, опда када је човек још не познаје, кад још није начинио свој избор, онај који му при другом или трећем читању допушта да прескачући слабије песме иде само од најбољих најбољима.

Пред најстрожом критиком, само антологије могу дати читаоцу добро песништво. Оне дају оне најсавршеније примерке о којима је горс била реч. Тек када се такве антологије упореде са обичним песничким збиркама, видеће се колико и у збиркама најбољих песника осредње песме сметгју бољима; и тек тада ће се видети какво уживање може бити читати песништво, читајући збирку у којој су све песме врло високог реда, у којој после једне лепе песме човек не мора да чита пет слабијих, да плати задовољство које је од прве имао. Свака је песма лепа, свака је „драги камен“, и човек чита књигу са једним неисплативим осећањем сигурности, којим се удваја задовољство од сталног, неузнемиреног борављења на висинама. Ако је слободно навести као пример ову „Антологију“ коју читалац има у рукама, уредник може за ово дати потврде из свог властитог и најновијег искуства. И ако је све песме које су ушле у ову „Антолологију“ читао по више пута, тако да су оне за њега одавно изгубиле драж новине; и ако их је он сам бирао и уносио у „Антологију“, тако да му је садржај „Антологије“ и сувише познат, — он је, читајући још једном готову књигу у рукопису, осетио то велико уживање о коме је горе реч, и налазио је у чигању задовољства као да су му песме биле нове, и као да су биле лепше но дотада: