Srpski književni glasnik

ИУ"

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ. 745

варца“ далеко од обичних пригодних песама. Све су ше песме прожеше осећањем, — меким, дубљим, песничким осећањем. (Види ниже доле одељак ТУ).

Ш. Под „новијом“ српском лириком — „модерном“,

као што је стајало у позиву којим је „Матица Хрватска“

уредника почаствовала — уредник је разумео нашу лирику од Бранка Радичевића на овамо. Тај период наше лирике чини једну заокругљену, органску целину, коју не би било упутно цепати на делове. Остављајући „стран путичаре“ на страну, од Радичевића до данашњих дана наша лирика показује — говорећи књижевно историјски — изванредно правилан, управо типичан развој једне оригиналне лирске „цвасти“. Бранко Радичевић, са својим простим, „примитивним“ песништвом, својим полу народним полу уметничким темама и дикцијом, почиње коло, наслањајући се на народно лирско песништво. Такав је почетак сваког оригиналног лирског песништва у историји књижевности. За њим се јављају песници с дубљим осећањем, јачим темпераментом, разноврснијим темама, и обликом преимућствено уметничким (Јакшић и Јовановић). За њиховим песништвом долази песништво у коме почиње преоблађивати машша, са дикцијом преимућствено живописном (Воислав Илић). За овим долази песништво с највишим уметничким обликом и углађеношћу, С дикцијом пуном и разгранатом, песништво преимућствено уметничко, и песништво виртуозно (Дучић, Шантић, Ракић). Најзад поколебаност, узнемиреност, извесна ређа и сложенија осећања, иронија, сумња, песимизам (уз афирмацију живота), нешто анархије, сувише отворене личне исповести, у стилу неправилном и мут. ном, често сплетеном, у облику разлабављеном, — „сецесија“ и „декадентизам“, али са клицама „обнове“ у себи. То је, једним делом, долазак примитива у културну средину и међу високо културне тековине, — неоворварсшво. 5

Иста пепрекидност и правилност развоја и у дру“