Srpski književni glasnik

746 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

"

гим појединостима. Стих Радичевићев, строго правилан, најчешће кратак, без „опкорачења“ или „преноса“, епјатђететг, тејег;, — још близак музичким и плесачким ритмима народним, развија се постепено у широки, речити, беседнички стих дванаестерац, — стих људи који су научили „беседити“, осилато и „разгранато“. Уз то се јављају „преноси“; из полустиха у полустих, из стиха у стих, из китице у китицу. Међу правилне стихове почињу се мешати стихови неправилни, често #рошивнога рода, у истој песми; док најзад ти преноси и то мешање разнородних стихова не постану правило. Тако се и слик из својих примитивних, понекад само асонујућих облика развио у пун, редак, звучни слик наших последњих песника. — Тако се, најзад, и низ страних утицаја такође почиње и завршује у овом периоду; прво утицај географски или етнографски најближих књижевности, песништва немачког и (нешто мало) мађарског; затим руског (В. Илић); затим француског (Дучић, Ракић); најзад енглеског (Св. Стефановић).

Свима појединостима, дакле, овај период чини засебну органску целину, заокругљену и потпуну, коју не би било корисно распарчавати.

У осталом, да је уредник под „модерном српском лириком“ схватио само наше најновије песништво, са високим мерилом по коме су песме биране, збирка би испала сувише мала свешчица; била би, осим тога, сиромашнија не само бројем, но и разноврсношћу. У прилици у којој Срби први пут приказују своје песништво својим саплеменицима хрватским, било је нарочито потребно радити по начелу: дати што већи број што бољих представника. Антологија „модерне“, најнов.је лирике може се, најзад, такође саставити; али је природније да дође после збирке као што је ова, а не пре.

ЈУ. „Мерила“ по којима су песме одабиране, то су ова три: — песма мора имаши емоције, — мора биши јасна, — и мора биши ЦЕЛА лепа. Та мерила — свак