Srpski književni glasnik

7148 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

~

Овоме треба даље додати да осећање, поред лепоте, треба да је достигло и известан виши степен иншенсивносши, без којега песма, и кад је „лепа“, остаје више пријатна него право лепа.

Други је услов, да песма буде јасна; јасна у целини, с јасном основном мишљу, и јасна у својим деловима. Услов који изгледа да се по себи разуме, али овде мора бити нарочито поменут. Нејасност убија мисао као да је и нема, — не да утиску ради кога је песма писана ни да се створи. Она је, осим тога, мучна и сама по себи, као вечита загонетка која се титра с читаоцем, и као знак песникове немоћи да се изрази; — особине, и једна и друга, антиестетичне у највишем степену. Најзад, јасност је не само негативна, но и позитивна естетичка особина првога реда; кад се буду дубље и свестраније испитали састојци утисака које добијама од уметничких дела, видеће се да јасност позитивно, као шаква, може да чини дело лепим; да од ње врло великим делом, за виси једна од најкрупнијих особина сваког вишег уметничког дела: снага. Наше најновије песништво, од последњих десетину година, и код најбољих, често је нејасно. Има шта више песника који су некада писали јасно, а сада више не. Човек мора често да се домишља смислу њихових песама. Читаочев је принос понекад у истини толики да читалац постаје сарадник песников. Међутим, песме се за овакву антологију морају бирати по ономе што је дао песник сам, а не по оном што песник да у сарадњи са читаоцем.

Најзад је трећи услов, да цела песма треба да је лепа; или (тако је можда простије речено) да песма не сме имати погрешака. У њој не сме бити појединости које вређају: слабих почетака, слабих свршетака, слабих стихова; у њој треба све да је на истој висини: „песма треба да је округла и савршена као звезда“; „песма треба да је лепа као лепа проза“; — „у доброј песми треба да је сваки стих добар“. Један је доказ овоме обратна истина, да су најсавршенија уметничка дела