Srpski književni glasnik

·

752 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

]

ртахорат Каоз, какип 5е тшохе паза Шегашга роде! пад зуаки пи“. А то је погрешно с тога, што су се на тај начин штетили основни принципи саопштавања народног материјала и губиле многе важне дијалекатске осо: бине; погрешно је, даље, и ради самог разлога, који је дан. Јер то пренашање из једног дијалекта у други или саопштавање нечег у једном дијалекту није никако ствар правописа. Боље и савесније могао се дати и рјечник турских ријечи, који завршава књигу.

У двије неједнаке свеске изишле су 1888 и 1889 у Новом Саду пјесме које је прибрао Глигорије А. Николић. Највише је пјесама забиљежено од Стане Владосављевића из Шашинаца, која их је и сама састављала Григорије Николић био је један од оних омладински одушевљених поштовалаца „народнога блага“ и пору: чивао је млађима „да бележи све, што се тиче имена српскога, све што који у свом месту чује и види, да упознаје боље народ свој и особине му живота и то све у нади да ће и нама једном синути сунце, па ћемо сви увидети добра, што нам пружише и дадоше народне умотворине“. У првој збирци су: пјесме сватовске, лирске, „митолошке“, тужбалице и јуначке. У другој је, у главном, исти ред, ако се оно несистематско врстање смије тако назвати. У збирци има врло много варијаната познатих пјесама: Наход Момир, Женидба краља Вукашина, три варијанте о женидби херцега Стјепана, Омера и Мејрима (ова занимљива: „Док Омера из цркве изнели, | А Мериму у цркву донели“), Житије св. Алексија и друге. У другој књизи има новијих пјесама о борбама граничара и сережана.

1889 године штампао је Балдо Мелков Главић у Претнеревој Матодпој ВЉНогес! (ХХМ) збирку „Магодпе рјезте“, које је сабрао „17 изја 1 гикоргза“. Друго издање те збирке изишло је опет у Дубровнику 1895, а треће 1904. У збирци су већином пјесме јуначке, мањи дио је лирских. Међу јуначких има новијих и неколико варијаната (занимљив је Мојуода МотсеПо, и једна нова Азап-