Srpski književni glasnik

754 Српски Књижевни ГлАСНИК.

“

лутну некритичност скупљачеву. У другој књизи изданој такође у Новом Саду 1892, са предговором, налазе се пјесме забиљежене од слијепца Раде Рапајића, који је имао обичај да сам контаминира разне пјесме („Гуслар српски“, „Орање Марка Краљевића“). Овдје има мало добрих и лијепих пјесама. Не разумијем зашто је Корду“нање извјесне стихове, ни по чем нарочито карактеристичне, штампао крупним словима. У преговору овој другој збирци он је рекао неколико врло крупних ријечи о несолидности и извесној шовинистичкој тјесногрудности Дра. Л. Марјановића. Те тврдње он је, према једној својој изјави, („Босанска Вила“, 1892, стр. 108) са гусларом заједно био спреман да брани „пред свакијем судом“.

1892 издао је у Панчеву тада фочански учитељ Марко С. Поповић „Српске севдалинке“ као прву књигу веће збирке „Српских народних умотворина“. Пјесме су покупљене по Херцеговини и Новом Пазару (управо по старој Херцеговини) и пропраћене једним карактеристично наивним предговором („Сваки народ“, вели се ту, „има својих особина, које га уздижу на висину над другијем народима; а у сваког Србина и Српкиње прирођена је српска особина — духовитост“). Пјесме нијесу нарочито биране, нијесу сравњиване ни са ранијима и отуд су већим дијелом само варијанте, често пута потпуно излишне. Неке нијесу ни народне (46, 68, 77, 108, 120, 205, 210), а све су биљежене са мало писмености.

„Српске народне женске пјесме из Сарајева“ објавио је у Сарајеву трговац Михајло Милановић 1893. У збирци има љепших и новијих пјесама, само оне нијесу увијек добро саопштене. Као све Сарајлије тако и Ми: лановић не зна да разликује слова чићиџи 7; осим тих фонетичких има и других ортографских погрешака. Никола Кашиковић навео је раније саопштене пјесме из те збирке, „од ријечи до ријечи или са малим разликама“, и истакао је погрешке и безначајност неких варијаната. („Јавор“, 1893, стр. 323—- 324).