Srpski književni glasnik

ФОРИЕЛ, И ЊЕГОВЕ ПРЕТЕЧЕ У НЕМАЧКОЈ. 761

и који је обећао да ће их дати штампати“, да се јави, да би се споразумели, и некадању лепу намеру скупа извели. Гете дакле није био напустио ствар, него је јоши сада вољан да се заузме за њу. На овај се позив Хакстхаузен додуше одазвао, али само једним писмом самоме Гетеу.' Да до издавања и опет неће доћи, увидео је сад већ и Јаков Грим, и он није више „ни писмено, ни јавно“, пожуривао ствар.: Само је Гете веровао да је Хакстхаузен погодан за издавача, па је држао да овај теше и дотерује да би збирка испала што боља.3 Он је, дакле, у идућој свесци свога часописа“ донео још један свој превод с грчког, под натписом „Харон“, и то баш из те збирке Хакстхаузенове од 1815, а израдио га је, како каже у свом Дневнику“, 2 децембра 1822, непосредно према грчком оригиналу, помоћу Римеровом. Свих седам грчких песама, које је Гете раније превео и обја. вио, ушле су и у Фориелову збирку, и Гете их је ту нашао.

У збирци Фориеловој допале су се Гетеу нарочито такозване Романшичне песме (Сћапзопз готапездие5), и међу овима „Дистихи што се певају на острвима Архипелага“, у четвртом делу друге свеске (од 1825); од њих је превео три у лето 1825, и дао им име из старогрчке ли-

1 Ббеје, 162.

2 У писму госпођицама Хакстхаузен, 28 марта 1824, каже он јасно, како су њихова браћа „мало по мало изгубили праву вољу за оно што их је некад зближило, и предали се другим симпатијама“ (Егеппдезђтјеје, стр. 91 и д.). Зато он сада њима, сестрама, шаље српске песме, које цени више „од Вернерових грчких, које и онако никако не излазе“.

3 в. аоефћег Опбегћаипсеп т6 дет Капдег Етћ. у. Мег, ће. у. 0. А. Н. Вигкћагае, од 31 марта 1824.

4 Кипзе ипа Абемшт 17, 2 (1823), стр. 49 [.. 5 Од 4 фебруара 1523. 6 Та песма добила је, у последњем издању Гетеових дела за

његова живота, број УП, те се надовезује на оних осталих шест, из Бишона, пако управо не спада међу њих.