Srpski književni glasnik

Ситни Прилози. 767

То констатовање једне карактеристичне чињенице има сада да се ограничи. Доситеј Обрадовић одиста не помиње никако наше западне и католичке писце, далматинске и славонске, али има помена да је он знао за њих и да му је њихов рад делимично послужио за пример.

За то ми имамо једно формално сведочанство. У пештанском „Магазину за художество и моду“ за 1838, (бр. 96—104) Милован Видаковић је написао „Краткое животописанје Димитрија Давидовића“. У књижници „Отзивљ на познвђ 1839-е год.“, која је 1839 изишла у Пешти, Сима Милутиновић, који се тада бавио у Будиму, у чланку „Дугачкомђ Толкователо „Краткога Животописава Димитрја Давидовића“, одговорљ“ узео је у одбрану Милована Видаковића од напада једнога његовога рецензента. Одговор је интересантан због биографских појединости о Давидовићу и Видаковићу и због Милутиновићевог личног мишљења о оба та писца.

На страни 31 Сима Милутиновић пише ово: „Блажене памеши старац Доситије није се стидио призна“ ваши кадшто и пред свими п у дружеском разговору, да је он читавши „Сашпра“ Рељковићева пи по Далмацији Качића пјеснарицу пи „Лждаху седмоглаву“! пи проч. помишљаши усшао и џренуо се и сам о својима првом згодом ш приликом, словенским словима, барем, ка и онпи лашинскима, свој исти простонародни језик ппсаши у књиге, које буде негде списавао...

„Ова искреност истога блаженога старца примерна је, и честита је и прилична је његовој озбиљној знатности и узвишености...“

Милутиновић не каже да ли је ово важно признање чуо непосредно од самога Доситеја Обрадовића. Као писар Правитељстујушчег Совјета, у коме је Доситеј Обрадовић радио, и као ученик Доситејеве Велике Школе,

1 Спев дубовичког жупника Вида Дошена (1768, 1792), који је „с далматинскога језика на славено-сербски“ превео Георгије Михаљевић и издао у Будиму 1808 године,