Srpski književni glasnik

776 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

тимног, непосредног, дрхтавог тона, необјашњивог естетичког шона, чудесног печата душе једног човека који има много душа у себи, или све душе, од сваке један део, и од душа других људи, живих, бивших, будућих, и од душа биљака и живина, и од душе земље и свих земаља, меких, топлих, расплинутих, жарких, стињених, смрзнутих, од душе целог света, и од онога какав је, и од онога какав треба да буде, који добре душе носе у себи и од кога су узвишено тужне. 7он има Грохар нежан, силан, дивно нејасан и продиран; немогуће га је не осетити и не постати срећнији и бољи од њега. Пуна је душе његова изложба, сва мирише душом; он је технику уништио, и код његових слика има се најпре осећање да је то нешто из душе, отајствени мирис једне сањиве доброте. Он је добар, Грохар; он је драг; срце говори, једно искрено словенско. Све је меко, расплинуто, губећи се једно у другом, пуно милости; то је везање душе за све ствари и везање свих ствари у души. И топло је све, срдачно интимно, Грохарове слике вас воле и желе вам племениту радост. То је прва импресија, најопштија.

Друго, он је католик; то осећам, али не умем рећи како је католик, и у чему. По том католичком у себи, по оном што говоре тамно обојена окна готске цркве, и чега много имају моји болећиви пољски сликари цвећа Војтјех и Гвозђецки, Грохар је извесно ближи једној души германској и латинској него једној специфично словенској, православној. Православној је непознатији и новији, и више јој говори. Извесна перверсија за клонулост, болест и ноћ, и извесно осећање грешности кад се мисли на профани дан и на плот, карактерише то нешто католичко чему се чудим и што ми се свиђа; и, више од тогг, то карактерише извесна потмула и каприциозна радост за грех, уживање да се црнина плоти перверзно унесе у свете и нежне ствари, да се од молитве на коленима начини елеганција немоћне хистерије, од морске звезде заводљиве очи једне кћери греха, од цвећа увојци