Srpski književni glasnik

804 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

врату, као нијансе у једном обрту калејдоскопа, бљесне пролети и ишчили. А виђали сте, како се уврнута лампа полако гаси; мислите да је већ угашена, док тек њен пламичак наврх фитиља одједном сијне тако јако да сву спаваоницу освијетли; затим, поново зашкиљи и поталаушти се, да кроз који тренутак поново и изненадно и по други и по трећи пут бљесне, па тек онда да се пот-“ пуно утули...

Сати су пролазили, мећава бјеснила 'еднако, студ само јачала, дан измицао а ноћ, чак отуд иза мора, све ближе и ближе ступала. А њих су двоје, једнако загрљени и припијени једно уз друго, нити се мичући нити роморећи нити говорећи, лежали под наметом, све се више мрзли и губили и са животом дијелили.

Самрт им је, у посљедњим тренутцима, ваљда и сама текнута њиховом лијепом младошћу и злим удесом ступала лагано, тихо, без мучења.

Спрва су, још од јутрос откад су стали промрзати, жестоко страдали од прдзебли и с њом скопчаних бо: лова. Као да их је ко из пушке напуњене самим иглама гађао и збандавао, тако су им, до неког доба дана, сви живци и удови страдали. Затим су им кожа по цијелом тијелу, прсти и на ногама и на рукама, нос, уши, усне, јагодице и чланци одрвенили, а руке и ноге се узеле да их нијесу својим осјећали. Од часа откако су, у зао час по њихову главу, пили ракију, и првашњи болови су се и последња неосјетљивост замијенили ватруштином, која их је у неколико у дух поврнула и са животом саставила, али за мало, управо зато и за толико за колико су могли узети халал од свијета и са њим подијелити жељу. Алкохол је убрзао мржњење, и у часу у коме је сакривено облацима сунце тонуло мору у пучину и свијету немушто збогом управило, у тај су се исти трен и Оташ и Милица растављали с душом.

Издисали су тихо, полако, мирно, без трзаја, без плача, без уздисања, без шкргутања зуба, као двоје безазлено јањади, које је змија запухнула.