Srpski književni glasnik

Под СНИЈЕГОМ: 805

Милица се охладила за који минут раније од свог заручника. Пијехнула је сањајући, као што је у сањању и живот провела. Као обрела се над оном истом бездањицом наврх Крсца, коју је и претходне ноћи у Котору у сну виђела. Погледа, док из ње искочи Машут са Ра. доњом; обојици у рукама по дипле, па диплају да их је милина чути. А за њима се најавио чигав крд јањаца и козлића, да не знаш које је љепше од кога; па хајд хајд те к њој. А млад се разигра, па, све једно мимо друго, слебута око ње, и окупише се умиљавати пред њом и лизати јој руке, и грицкати и дрпкати јој зубун и рукаве. А она их хвата и милију и тепа им. Док одједном ето ти Оташа, сав у злату, па се сја као светац; а појахао крилата хата, па само што се вије под облацима. Долећевши до ње, назвао јој Бога, па ништа но што је узе за руку па је врже за се на коња. М полеће поново, мимо облак и звијезде, у небесне висине, као "зрно из пушке. А док тек свако од оне млади доби криоца, као она у лептира, и претвори се у анђела; па се предвојише, јањци на једну а козлићи на другу страну, и тако их опколише, и с блеком и веком и неком чудном пјеванијом допратише до самога неба. А, како оно лети, њој се разлила нека сласт по срцу, па јој дошло лако и мило, мило, боже, све плива у радости; а од неког јој се миља и блаженства сва коса у вис дигла. И тако све више и све даље, и што даље и више то све лакше и тише; док полако и тихано сасвим не утонуше у неку свијетлу сумаглицу, и у њој се, попут сунца кад се у море гоне, изгубише занавијек...

Оташ је надживио који тренутак своју несуђеницу, а да ни сам то не зна. Његов је свршетак био мало бурнији од Миличина, али ипак не и сувише буран и грк. У предсмртном бунилу је видио један стародревни _ бријест, под њим подигнута вјешала, и око њих гомилу троглавих Арапа; а наврх њих се попела једна грозна људескера, крупнији и дебљи од најкрупнијег носорога а крволочнији од најкрвожеднијега крокодила. Оташ у