Srpski književni glasnik

806 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

НЕ

њему познаде џелата. Нешто хити очима, кад али му се о конопу на вјешалима гига отац Ђикан, исплазио језик а избуљио очи, а онај му џелат озго с вјешала све то више свеже замку око врата. Виђе ли то, не виђе, у Оташу се распалише бјесови, клиси а подвикну а ханџар у шаке дочепа, па ала-бурда посред оних око вјешала; рашћера и попршти све, баш као кобац пилиће; џелата расклаблића на два допуха, па му се онда поганске крви испод неваљалога и никоговићскога грла осветнички налдка; и, уколико би рекао „што бир“, пресијаче коноп и спасе оца. А Бикан, дошавши _ себи, рашири руке па притрча к сину и обиште о њ, као дијете мајци о њедрима. М узе га на руке, и све тихо и полако, и љубећи га и милујући, однесе га својој кући, неђе дубоко доље под земљом. А тамо их дочека така тама и така тишина да од њих и ослијепише и оглу више и изгубише се занавијек у подземни мрак и вјечити мир и заборав...

И тако се њихове млађане и чесгите душе угасише и без јаох и без куку, тихо и полагано, као двије догореле воштанице у преосталом чираку опљачканога храма; и, као двије птичице, одлећеше у незнане стране, тамо „ђе нема ни болести, ни туге, ни уздисања“ а посигурнс ни крстачких мећава ни погибије.

Бог да ик прости и помилује!...

Тек након неђељу дана, пошто је бура попрестала и вријеме утолило, интопали су ловци или, боље рећи, опћућели су ловачки керови два пометеничка леша у крстачким провалијама. Ловци ти тај час надај узбуну у његушко племе. На то се дигни Његуши те на лице мјеста. Ту вежи конопе све један на други, те спусти на њих двојицу најслободнијих бастадура у недоступну провалу, и ишчепркај и извуци из намета Оташа и Милицу, смрзну и укочањене а цјелокупе и недирнуте, као да су се посветили. Па их на носилима пренеси, опој и баш онако загрљене укопај пред његушком црквом.