Srpski književni glasnik

Под СнијеЕгГоОМ. 807

Шта се пак ђело с оцем и сином, то у први мах нико није могао знати. Сигурно је било да су и они по: бијени и затрпани усовљу; али ђе и колико бојева дубине, то се није могло погодити. И покојном Машуту и Радоњи таман до самога прољећа није се нашло ни трага ни стрва. Тек кад је снијег у велике почео копнити, налазили су чобани комад по комад кости и меса при људским костима, које су орлови и лисице развлачиле по Которским Странама. Једва је ожалошћена родбина из Цуца успјела, да им, послије вратоломног пентрања и ломњаве по крстачким јаругама за читаву неђељу дана, покупи разнесене остатке и нагрђене лубање и изнакарађене грудњаче пронађе, те их, уз горштачки лелек и кукњаву, пренесе и у пристојну гробницу, до оне Оташеве, на Његушима сахрани и опоје.

А и до дан-дањи, на највишем оберу изнад мјеста њихове погибије, стоје побијена четири црна мрамора, као четири окамењена гаврана. Стоје, и, кад уз сунчев излалак или залазак Ловћенови уздаси, намијењени вили Адрији, прошуме изнад њих, причају пролазницима жалосну повијест о злом ископу јуначке куће храброг Машута Цуце и немилој свадби несрећног Оташа Бика нова и Милице Машутове.

НЕВЕСИЊСКИ.