Srpski književni glasnik

810 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

изнад ове јадне простакуше, да би желела да је понизи, нарочито при помисли на Нумину одговорност. Зато, улажући сву довитљивост свога срца, сву своју обазривост, оним искреним речима које исцељују ране и ако их по мало опеку, она покуша уверити је да њен брат није постигао никакав успех, да он никад неће успети у овом неумитном Паризу, и да би, уместо што упорно воде борбу која их свлачи у најниже уметничке слојеве, боље урадили да се врате у свој завичај, да откупе своју кућу, за шта ће им се прибавити средстава, и да, у радуи животу у слободној природи, забораве тешке часове које су преживели у овом несрећном походу.

Сељанка је пусти да доврши, не прекидајући је ни једанпут, бацајући само на Хортензију ироничне погледе својих злих очију, као да би је подстакла да нешто одговори. Најзад, видећи да девојка никако не проговара ни речи, она изјави хладно да они не мисле ићи, да њен брат има у Паризу обавеза сваке врсте... сваке врсте... које не може напустити. На то, она пребаци преко руке свој тешки, влажни огртач који је лежао преко наслона једне столице, поклони се лицемерно Розалији:

—. Збогом желим, госпођо... И хвала лепо, ипак! И повуче се, са Хортензијом, која изиђе да је испрати. Е

У предсобљу, она спусти глас, због послуге:

— Дакле, у недељу вечег.. У десет и по часова, неизоставно.

И, наваљујући, заповеднички:

— Забога, ви треба да учините то за њега, за вашег јадног пријатеља... да му улијете храбрости... Шта вас то стаје! Ја ћу вас одвести, и ја ћу вас вратити.

Видећи да она још оклева, Одиберта додаде скоро сасвим гласно, претећим тоном:

— Па добро, јесте ли ви његова заручни на или нисте2

— Доћи ћу.. Доћи ћу... одговори преплашено девојка.