Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 811

Кад се врати у собу, Розалија је запита, видећи је расејану и тужну:

— На шта мислиш, мила моја2... Твој роман још се наставља 2... Мора да је далеко одмакао за ово време! додаде она весело, обухватајући је око паса.

— О да, далеко је одмакао...

И после кратког ћутања, Хортензија додаде муклим, сетним гласом:

— Али крај не могу да му сагледам.

Она га више није волела; можда у ствари то никад и није била љубав. Улепшан даљином, оним „благљм сјајем“ којим је несрећа озаравала Последњег Абенсеража, он јој је издалека изгледао као њен суђеник. Чинило јој се племенито да заложи свој живот за човека кога је све напустило, успех и покровитељи. Али како је била поражена видећи колико се преварила!

Прва Одибертина посета немило је дирнула њеним промењеним, сувише слободним и поверљивим понаша“ њем, и значајним погледима којима је она тихо обаве: штавала: „Он ће доћи по мене... пст!... ни речи!“ То јој се учини сувише пренагљено и смело, нарочито помисао да уведе овога младића у кућу својих родитеља. Али сељанка је желела да убрза ствар. И Хортензија одмах увиде своју заблуду, чим угледа овога комедијаша који је уображсно забацивао натраг своју косу, набијајући и затурајући на својој изразитој глави свој провансалски шешир са широким ободом, још увек леп, али са очевидним старањем да изгледа што лепши.

Место да се снебива, и да тиме оправда великодушни полет којим је прегдусретнут, он је имао уобра: жено и победничко држање освајача, и, не говорећи ни речи, — јер ни сам није знао шта да каже, — он се понашао према отменој Парижанки као што би се, у сличној прилици, понашао према оној Комбетиној: он је обухвати око паса гестом војника-трубадура, и хтеде да је привуче себи. Она се отрже. нагло, узбуњених жи-